KULTURNA TRADICIJA JE OPŠTE DOBRO

 

Počeli smo – u prošlomesečnoj pozadini – sa proslavom šezdesetog rodjendana Rimskog Sporayuma, prvog čina saradnje sa ciljem stvaranja  Europske unije.

Evropa je zamišljena kao zajednička domovina svih naroda koji su je istorijski stvorili i oblikovali.

Evropa koja čuva, unapredjuje i promoviše individualne nacionalne jezike i književnosti koji ga sačinjavaju.

Koja je u stanju da prevede i stavi na raspolaganje na svim jezicima sva dela – posebno dela koja se smatraju „klasici” svake zemlje. Ovi radovi – neverovatno – vrlo su slični po temama, stilovima i obradjenim temama.

Ukratko, Evropa, počevši od opšteg indoevropskog korena – prošavši kroz latinski – obrađuje velike jezičke grupe sve dok se ne prepozna u svom jedinstvenom nacionalnom jeziku.

Znajući istorijsku i književnu kulturu drugih i videti da je jednaka vlastitoj, je uzrok velike radosti.

Moderna evropska kultura, posebno od osamnaestog veka do danas, razvija iste vrste dela i istu veliku želju za stvaranjem pisanog jezika koji je osnova kulturnih institucija i proučavanja pojedinih država ili skupa država koje nastaju.

Reč takođe treba posvetiti novim izvorima informacija, koje tehnika štampe promoviše i razvija. Ne samo roman, kratka priča, poyorište, biografije, pisma su štampani. Njima treba pridodati novine, posebno dnevne, koje su preplavile Evropu u osamnaestom veku i čitali su ih stvarno svi.

Ova stranica je prebacivanje na digitalni oblik i na internet onoga što je bilo – tada – periodični časopis, a ne samo za uključivanje autorskih blogova, što predstavlja takozvanu „Treću stranicu”, ali takodje za prisustvo dva elementa na prvoj stranici onda nužno karakteriše:

  • I „Članak u pozadini“, koji autoritativno izražava mišljenje,
  • II „Roman u nastavcima” ili roman – često avanturistički – koji izlazi u nastavcima.

Očarani oduvek šarmom pisanja i pričama o Dositeju Obradoviću, koji je crpeo snagu iy grada Trsta (gde je od ranog osamnaestog veka živela najbrojnija i obrazovana srpska zajednica izvan same Srbije) započinjemo seriju romana koji se objavljuju u prilogu prve stranice ovog sajta sa svojim romanom „Život i avanture.”

Posebno se zahvaljujemo:

Izdavačkoj kući ARGO što nam je odobrila objavljivanje u delovima autobiografskog romana Dositeja Obradovića “Život i avanture” i prevodiocu na srpski jezik i profesoru na Univerzitetu u Pescari, Maria Rita Leto;

Mariji Mitrović, dekanu Univerziteta u Trstu kao profesoru slavistike, koja je zajedno sa svojim sinom Bojanom, profesorom istorije, za istu Izdavačku kuću ARGO objavila 2015 godine knjigu “Istorija srpske kulture i književnosti”. Ovaj esej, sa opsežnom bibliografijom i spiskom dela, neophodan je za razumevanje jedne kulture u isto vreme bliske i daleke.

 

Jun / Jul 2017

 

Daria Viviani

 

DOSITEJ OBRADOVIC

ZIVOT I PRIKLJUCENIJA

 

PREDISLOVIJE

Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napastej izbavila i koliko krat moje sovjete i namjerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila i kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov društva i prijateljstva – slatka stvar, slatko ime, slatko spominjanje! Čini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo mojih ljubeznika i ljubeznica, blagodjetelja i blagodjeteljnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda ih se stidim, i od kojih ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad ih pominjem, pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: „Poznaj sebe!“ – vrlo se kasno prima.

Trideset i osam mojih prošastih godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: „Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!“ U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sirječ da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više sa sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme, što mi jošte ostaje, u moju vlast i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati, izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovjet premudroga Pitagora – da se k sebi vratim, da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio, i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao: ili razgovore učenih ljudi slušam, ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o tom mislim, o tom se upražnjavam i to uzdišući sebe pitam: otkud sam na ovi svet došao, šta sam u njemu činio i kud ću iz njega poći.

”show

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bih da nisam sasvim na svetu nepolezan bio. Rad bih štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bih sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti, i tako srpske kćeri prsima koje su me odojile, ako ne koliko bih rad, barem koliko mogu blagodaran javiti se. Zato nameravam različne slučaje koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili napisane ostaviti. Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti; a zle pohudavajući, u omrazu dovesti.

Vospitanije mladosti – stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna; za koje roditelji (o roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da ih ne razmazuju, da ih ne kvare, da ih od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo lasno biva ćudovito, iz šta se rađa: samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost i proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovečiju črez sve vreme života njegova; od kojih zlih obiknovenja valja da ih čuvaju od detinjstva. Njihova mlada telesa u zdravlju da sadržavaju: na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost; da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim naravom, malo po malo, da okreću; njihov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvih ludih plašenja čuvajući ih. O, kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, njihovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mislenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju; zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od njih da udaljavaju. No o ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više; ovde toliko javljam da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju njihove dece želiću pomoći.

Ova materija budući najpotrebnija i najpoleznija človečeskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanije imadu; pritom i knjige učenih ljudi koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim upravljenijem različnu bogatih i siromaha roditelja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, U Crnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam decina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovjete i nastavljenija, koje sam od učenih ljudi naučio i iz poleznih knjiga počerpao: niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namjerenije ove knjige. A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osudavati i pohudavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božijim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvacu se svakoga pristrastija i licemerija, a osobito samoljubija. Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati.

Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeka na svetu. O ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sirječ, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života. S kim človek najviše živi, i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lasnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, premda i to nije malena muka, nego provoditi sve svoje življenje s ljudma kojih svojstva, narave i ćudi ne poznajemo. I zaisto iz toga se po višoj časti rađaju: nesloga, nemir, mrženje, vražba i svađa, poneže ne poznajemo kako valja ni sami sebe ni druge. Poznati sebe, poznati ljude, njihove naravi i najpotajenija sklonjenija i pristrastija njihovog srca, iz kojih proizniču i proishode sva njihova namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do danas o tom se upražnjavaju i staraju veliki filosofi. Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila: poznati kakvi su ljudi, i iz kojih uzroka bivaju taki ili drugojači: kakvi bi valjalo da budu, i črez koja sredstvija mogli bi taki postati. Pritom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti? Kako možemo drug drugu ugoditi, tiho, mirno i ljubezno između sebe živovati i dne žitija našega, koliko je moguće, oblekčati i usladiti, potaštiću se izjasniti.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevježestvo, toliko i mnogo više samoljubije zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane. No ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo. No i u ovom, moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka, božji dar, nebesni svet, nauka i knjige premudrih i prosveštenih ljudi, učenih ljudi, istini blagodjetelja čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajenijih zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanstva nego što bih mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.

(nastaviće se…)

”show

Poslednji clanci